POSLEDNJE NAREDJENJE
Huk vetra, tišina jeseni i mir koji unosi zvuk kiše stvarajući spokoj svim pomnim misliocima koji su se te kobne godine našli u blizini cara i ne sluteći kakve posledice će proizvesti njihove spletke koje poput munje obaraju narodno stablo gurajući ga u pakao građanskog rata. U takvom jednom okruženju jedna osoba je ostala verna caru postajući sen svačija i ničija, prisluškujući sve razgovore kako bi i na samom kraju ostao dosledan svojim principima a veran čoveku koji ga je digao uzdigao i pomagao. Kao sen prikradao se svima znao je da su u palati strani špijuni koji su šuškali poput miševa, mrmljajući u bradu kao za seba a zapravo pokušavajući da stvore nered rečima:
,,PSSSSSST! Mnogi kažu da je car gotov, priklonite nam se, podržite naše zahteve u senatu, primite darove i pozdrave našeg kralja.“
Ali niko od njih nije ni slutio da jedan čovek, general, zna sve, da su naredjenja izdata i da niko od njih više nije bezbedan. U to vreme svaki dobar poznavalac velike prestonice našao bi se u čudu, vile političara bile su opkoljene, zidine grada pune vojnika kao pred opsadu, a kapije zabarikadirane, nisu se čak otvarale ni na uzvike,,U ime cara!“, dok su mnogi u panici pokušavali i smišljali kako da pobegnu. Takva jedna atmosfera slutila je na najgore, kao utvare noći koje opominju kasne prolaznike na kobnu sudbinu njihovog života tako je i ovo stanje opominjalo narod da idu teška vremena, a da je njihov car verovatno već mrtav. Baš u takvoj jednoj mračnoj noći, punoj slutnji i neizvesnosti u palati su se mogli začuti brzi koraci visokih sveštenika, prebrojavanje carskih riznica, vika carskih blagajnika, topot konjanika i smirenost jednog čoveka. Car znajući da je došao kraj, da već u zoru njegov narod očekuje pakao naredi generalu, koji je inače sve vreme te večeri bio kraj njega i podnosio raport, da uzme zapečaćeno pismo ispod njegovog jastuka, uz reči samrtnika ,,Samnom je gotovo, neće proći ni jedan dan, a ja ću biti zaboravljen. Ti očekuj da te uhapse pred zoru, toliko će im trebati da te smene, čujem da su u stalnom zasedanju, ali narod mora, mora da zna, daj im to pismo, to je moj dug prema njima.“ Izgovorivši poslednje naređenje utonu u san bez kraja. General, predosećajući da više nema uticaja bez prisustva carevog prijateljstva, da može biti uhapšen svakog časa, naredi da se oglase trube i okupi se narod pred palatom očekujući svog vladara, ali njega nebeše. Na terasi izadje general rekavši:
,,Donosim vam poruku i poslednju volju vašeg voljenog cara.“, narod obuze jeza, nad Konstantinopolisom se spusti neka ukleta pomračina, svi prisutni se pretvoriše u uvo i slušaše reči koje su im ostale urezane u sećanje do njihovog kraja kao poslednje naredjenje.
Godina je 336. nove ere, osećam kako polako ali sigurno dolazi jesen.
Počinjem da osećam strah i hladnoću u kostima, i čujem kako se po carstvu govori kako je sa mnom gotovo. Možda je moj narod i u pravu, zato ovo pismo ostavljam njima, kako se o meni ne bi govorilo kao o rimskom božanstvu, već kao o čoveku koji je pokušao da promeni tok istorije, ujedini i pomiri narod i carstvo koji su bili potreseni verskim sukobima i brojnim građanskim ratovima.
Moje ime je Flavije Valerije Aurelije Konstantin Avgust, poznatiji kao Konstantin Veliki. Rođen sam 27. februara izmedju 272. i 273. godine u Naisu, rimskoj provinciji Gornja Mezija. Moj otac bio je visoki rimski oficir Konstancije, koji je služio u provinciji u kojoj sam rodjen, a kasnije je unapređen za prefekta pretorijanske garde cara Maksimijana, a 293. godine odlukom cara Dioklecijana i Maksimijana on postaje cezar. Car Maksimijan koji je inače bio i nepoverljiv čovek tražio je garanciju od mog oca da će se on držati pokorno, neće pobuniti deo carstva koji mu je dat na upravljanje i neće se proglasiti za cara, a kao garancija sam dat ja. Posle dobrovoljnog povlačenja sa vlasti cara Dioklecijana, Maksimijan se povlači pod pritiskom i moj otac biva proglašen za cara. Moj otac je najradije provodio vreme u vojnom logoru u Jorku gde me je pozvao da dođem, predosećajući da će umreti, i ako sam bio zaobiđen prilikom deljenja vlasti, i nisam dobio status cezara kako se očekivalo posle smrti mog oca 306. godine, vojska me bez ikakvog razmišljanja i kolebanja proglašava za cara. Iako sam znao da to ne ide tako i da su u toku borbe oko prestola, da je pretorijanska garda proglasila za cara Maksencija sina Maksimijana, car Galerije to nije mogao da dopusti i odmah proglašava za cara Severa koga je uputio u Italiju da kao car i njgov savladar uspostavi pređašnji mir i red. U tom trenutku je došlo do potpune destabilizacije carstva, bilo nas je četiri cara, a stvar se je dodatno zakomplikovala kada je Maksimijan odlučio da se vrati na vlast i svima je bilo očigledno da je gradjanski rat neizbežan.
Sever koji je predvodio vojsku, u nadi da će uspeti da porazi Maksencija i tako osvojiti Rim nije uspeo. Njegovu vojsku su sačinjavali iskusni borci, ali i saborci i vojnici koji su se nekada nalazili pod komandom Maksimijana, počeli su da napuštaju Severa i prelaze na protivničku stranu. Neuspeh je bio neizbežan, a sam Sever prevaren i ubijen.
Posle ovog dogadjaja Maksimijan dolazi kod mene u Galiju i traži da mu pomognem da se vrati na vlast, a za uzvrat će u predstojećem sukobu zauzeti neutralan stav. Naslućivao sam da je to još jedan od političkih manevara jednog starog lisca i političara i ni po koju cenu nisam mogao da dozvolim da se vrati u Rim i pomiri sa sinom.
U narednih nekoliko godina carstvo nije moglo da izadje iz krize, nas petorica smo se otimali oko vlasti, pritisak je bio nepodnošljiv, i kako bi se kriza prevazišla, stari vladar, bivši car i iskusni političar Dioklecijan na Galerijev zahtev organizuje sastanak u blizini Beča. Na sastanku je odlučeno da se meni prizna vlast, ali ne carska već cezarska, a isti položaj je dobio i Maksencije, carske titule su poneli već davno proglašeni i legitimni car Galerije i njegov dobar prijatelj i saborac Licinije, a Maksimijanu je savetovano da se povuče konačno iz političkog života. Ovaj sastanak i nije razrešio pitanje vlasti kako su svi i očekivali, Maksencije se osećao uvredjeno dobivši titulu cezara, a ne cara i 310. godine ponovo se proglasio za cara. Iste godine je došlo do svadje Maksencija i Maksimijana koji je tražio da se njegovom sinu skine purpur kojim se je zaodenuo. Kada sam krenuo u rat protiv neprijatelja koji su napadali naše granice, Maksimijan umesto da mi ukaže potrebnu pomoć, utvrdio se sa vojskom u Masilju, a vojska, ogorčena njegovim postupkom, izručila mi ga je kao izdajicu. Ja, iako ljut, rešio sam da ga ostavim u životu, ali on nije mirovao i počeo je ponovo da kuje zaveru protiv mene. To nisam mogao da oprostim i naredio sam da ga ubiju. Sada sam znao da sledi konačni obračun izmedju Maksimina Daje i Licinija, Maksencija i mene.
Daje i Licinije su uspeli da se sporazumeju time što je daje dobio polovinu moreuza i ostatak teritorije Azije, a Licinije drugu polovinu moreuza i Balkan.
Kako je tenzija sve više rasla odlučio sam da 312 godine tome zadam kraj i krenuo sam u konačni obračun sa Maksencijem. Iako sam imao na raspolaganju malo vojske, preda mnom je padao grad za gradom i na kraju je došao na red i sami Rim. Maksencije, vodjen proročanstvom, odlučio je da me dočeka izvan grada sa vojskom kako bi mi zadao smrtonosni udarac.
Veče pred bitku ukazao mi se u snu Hrist i rekao ,,In Hoc signo vicnes“-
-,,Pod ovim znakom ćeš pobediti“, pred bitku sam naredio da se na svim štitovima urežu početna slova njegovog imena. Znao sam da je Maksencije u vojnom pogledu bio jači i brojniji, ali ja sam imao vere u pobedu na našoj strani je bio hrišćanski Bog. Maksencije je bio lukav i pre bitke srušio Milivijski most kako ne bih mogao sa vojskom da predjem na drugu stranu, i napravio most od drveta za njegovu vojsku. Kada je došlo do bitke, njegova vojska, iako brojčano jača, našla se u rasulu i povlačenju, mnogi su se podavili čak i sam Maksencije, kada je pokušao da pobegne. Ja sam za svoju pobedu zahvaljivao hrišćanskom Bogu. Naredio sam da se Maksencijeva glava odrubi i stavi na koplje. Posle ove bitke ništa mi nije stajalo na putu, ušao sam u Rim pod Hristovim znakom kao pobednik, i bio sam dočekan kao oslobodilac, a senatori koji su do juče bili uz Maksencija, proglasili su ga za tiranina i izdajnika. Znao sam da je sam grad pun pagana koji su činili većinu, a da je hrišćansko stanovništvo činilo manjinu, trebalo je promeniti sve iz korena. Trebalo je hrišćanima dozvoliti ispovedanje vere i poštovanje njihovog Boga, koji je tako puno učinio za mene. Ali još jedan čudan savet mog prijatelja naterao me je da dobro razmislim o prilikama u carstvu. Kada sam umarširao u Rim, prijatelj mi je rekao ,,Pazi da ne padneš“ , i shvatio sam da nesme doći do nagle promene, već da sve mora ići postepeno i svojim tokom. Već 313. godine Licinije i ja smo se sastali u Milanu i doneli Milanski edikt kojim smo dozvolili hrišćanima da ispovedaju svoju veru, a istovremeno to je bila i moja mala zahvalnica hrišćanskom bogu koji mi je pomogao da pobedim neprijatelja kod Milivijskog mosta već 314. godine sazivam prvi crkveni sabor pod mojim patronatom kako bih pomogao da se crkva u Egiptu održi jedinstvena i osudi Donata za širenje jeresi.
Moj savladar Licinije smatrao je da hrišćani samo mene smatraju svojim vladarem na zemlji i da se mole samo za mene, nastavio je sa progonom Trebalo je tome stati na put, a ja sam se osećao odgovornim za bezbednost hrišćana. Godine 316. otpočeo sam rat protiv Licinija oduzeo mu sve teritorije u Evropi i zaključio mir 317. godine.
Ipak ja sam smatrao da za opstanak hrišćanstava treba dovršiti započeto.
Povod mi je dao sam Licinije već 324. godine kada sam ga konačno porazio i držao svu vlast u svojim rukama. Hrišćanstvo je konačno moglo da odahne, kao i carstvo. Posle dugogodišnjih građanskih ratova i sukoba mogao sam svoju viziju da sprovedem u delo, mogao sam da ujedinim carstvo, ujedinim narod u jednu veru, jednu naciju, koji će verovati u jednog Boga. Te iste godine sam sazvao sabor u Nikeji kako bih spasao veru od sekti koje su počele tada da se javljaju. Zajedno sa svim prisutnim velikodostojnicima osudio sam učenja Arija iz Aleksandrije, ponovo smo uspeli da crkvu zadržimo jedinstvenu.
Na osnovu ovih crkvenih sukoba shvatio sam da jedan čovek ne može upravljati celim carstvom iz jednog grada, odlučio sam da 326. godine osnujem Konstantinopolj kao novu prestonicu odakle ću upravljati.
Mir koji je nastao u crkvi posle sabora bio je kratkog veka, naime prošle godine sam sazvao sabor kako bih usaglasio crkvena učenja istoka i zapada ali zbog moje starosti nisam mogao energično da nastupim na saboru, što su osetili mnogi crkveni velikodostojnici. Nisam siguran za koliko vremena sam kupio jedinstvo crkve, ali pošto slutim da mi se bliži kraj, želim da crkveni velikodostojnici shvate da je lako slomiti jedan prut, ali svežanj jako teško. Sada mi ostaje da se nadam da moj trud, neprestana i neumoran borba za hrišćanstvo, jedinstven narod i jedinstvenu crkvu nisu bili uzaludni, i da će i moji sinovi znati to da cene i kad mene više ne bude, da će vladati kao jedno, kao jedan čovek, jednim narodom, jednim carstvom i jednom verom.
