Socijalna tržišna privreda – model kojem se teži u procesu pristupanja EU

Svako ko se barem malo bavio i izučavao ekonomiju, zna da su se u 20. veku iskristalisala dva mehanizma za regulisanje privredne aktivnosti - tržište i centralističko planiranje. Prvi je imao uporište u kapitalističkim zemljama, pre svega zapadnim silama na čelu sa SAD-om, a drugi u socijalističkim i komunističkim zemljama istoka, na čelu sa SSSR-om, a kasnije i Kinom. Međutim, vreme je pokazalo da ni jedan, ni drugi mehanizam, tj. ni potpuni liberalizam, a ni potpuni centralizam nisu idealni za privredu jedne zemlje, kao ni za koliku toliku jednakost u društvu.

Socijalizam/komunizam je bio previše zavistan od centralne figure, tj. od njegove moći da održi kontrolu nad sistemom. Kada bi ta moć počela da opada, tada bi počelo urušavanje celokupnog sistema (setimo se primera SSSR-a). Kada je reč o potpunom liberalizmu, on neizbežno vodi do sve veće nejednakosti u društvu, koncentracije kapitala (resursa, moći) i kriza. Dve najveće su bile globalnog karaktera, a odigrale su se tridesetih godina prošlog veka, dok kriza koja je počela 2007. godine, još uvek u različitim oblicima istrajava u mnogim zemljama.

Uostalom, kao što svi ekonomisti znaju, ništa u ekonomiji (svetu?) nije idealno. Uvek postoje različite opcije, koje sa sobom nose sopstvene prednosti i nedostatke. To je jedan od osnovnih postulata ekonomske nauke – resursi su ograničeni, ljudske potrebe nisu. Potrebno je resurse tako upotrebiti, da se zadovolji najveći broj (najbitnijih) ljudskih potreba. To se može primeniti i u svakodnevnom životu svakog pojedinca. Na primer, vreme predstavlja ograničeni resurs. Ako ga koristimo efektivno i efikasno, nadaćemo se dobrim ishodima.

Elem, da se vratimo na priču o tržišnim sistemima. Danas se može sa sigurnošću reći da su sve ekonomije sveta, manje ili više kapitalističke i tržišno orjentisane (osim nekoliko izolovanih primera, kao što je Severna Koreja). Čak i Kina svoj ekonomski bum pre svega duguje izvesnoj liberalizaciji ekonomskih odnosa. Zadržaćemo se na ekonomskom modelu Nemačke, a posredno i (proklamovanom sistemu) Evropske unije, a to je Socijalna tržišna ekonomija.

Ovaj ekonomski model javio se u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata i doveo je do sada poznatog „Nemačkog ekonomskog čuda“. Tvorci ovog sistema su primetili da potpuni liberalizam, u stvari predstavlja pretnju po slobodu, jer dovodi do koncentracije moći u privatnim rukama. Takođe, shvatili su da intervencionizam koncentriše moć u državnim rukama. Osim toga stvara interesne grupe, koje se bore da proguraju mere ekonomske politike koje će njima koristiti, čime državni organi trpe veliki pritisak i na kraju postaju zavisni od tih interesnih grupa. Imajući sve to u vidu, imali su cilj da stvore takav sistem, koji neće biti podložan monopolizaciji, sa jedne strane, a i neće zahtevati i dovoditi do konstantnog mešanja države u ekonomske procese, s druge strane.
Identifikovali su 7 principa na kojima će se bazirati budući ekonomski sistem:

- Funkcionalni cenovni sistem – cene moraju oslikavati relativnu oskudnost dobara, a takođe moraju podsticati konkurenciju;
- Stabilna valuta;
- Sloboda ulaska i izlaska sa tržišta;
- Zaštita prava svojine;
- Sloboda sklapanja ugovora;
- Odgovornost za sopstvene aktivnosti (u smislu ostvarivanja profita ili snošenja gubitaka);
- Konzistentna, stabilna ekonomska politika kako bi se smanjila neizvesnost.

Takođe, uzeta je u obzir i socijalna dimenzija. Tvorci novog sistema smatrali su da nijedan ekonomski poredak ne može preživeti dugo, ako se ne uzmu u obzir socijalni aspekti. I zaista, postoje istraživanja koja globalne ekonomske krize dovode u vezu sa veoma visokim nivoima nejednakosti. Nije slučajno nastala tvrdnja da je srednja klasa pokretač ekonomskog razvoja. Ako pogledamo logički, kako raste nejednakost, tako se topi srednji sloj, manjina prelazi u bogati sloj, a većina postaje sve siromašnija. Siromašni ljudi će imati sve manje novca za potrošnju. Bogatiji, iako imaju sve više novca, neće trošiti dovoljno. Kao i ostalima, i bogatima je potreban jedan jastuk, jedan krevet, jedna četkica za zube... Ako imamo u vidu da se proizvodi da bi se prodalo potrošačima, manjak potrošnje uzrokovan rastom nejednakosti, dovešće do usporavanja privredne aktivnosti.

Kako bi ovakav sistem, koji je uspešno implementiran u Nemačkoj, ali i u drugim zemljama EU (sa više ili manje modifikacija) mogao da uspe u Srbiji, prethodno je potrebno uspostaviti vladavinu prava. Znajući da su pravila igre ista za sve, pojedinci će imati podstreka da napreduju i obrazuju sopstvena preduzeća, a time doprinose stvaranju nove vrednosti.